При селективном прикупљању отпада као рјешења постоје:

1. Компостирање

Биоразградљива фракција комуналног отпада подвргава се биолошкој разградњи. Помоћу микроорганизама биоразградљив отпад се оксидује кисеоником из ваздуха у CO₂ и H₂O. Остатак - хумусна материја, користан је за оплемењивање тла, односно као ђубриво и дозвољено је употребљавати га у пољопривредној производњи.

2. Рециклирање

Селективно одвајање отпадних материја омогућује већи квалитет одвојених материјала што повећава њихову вредност. Често је прије пласмана на тржиште секундарних сировина потребно одвојени материјал прочистити, класирати и евентуално уситнити за постизање веће тржишне цијене. Због смањења трошкова транспорта, неопходно је извршити пресовање.

Рециклирање

Под рециклажом (рециклирањем, re + cycle = поновно кружење) се обично подразумјева организационо-технолошки процес којим се неки материјали из чврстог отпада прикупљају, разврставају, чисте, да би били прерађени у основну сировину која може послужити за производњу истих или неких других производа. Другим ријечима, рециклажа је превођење материјалних добара из фазе потрошње у фазу производње, односно процес враћања корисног отпада у процес производње.

Отпадни материјали како из индустријске производње, тако и из домаћинстава у великом броју случајева могу да буду сировине за већ постојећу производњу. Тако, на пример, употребљен папир, стакло, метали, текстил итд. долазе у групацију секундарних сировина. У суштини, градивни материјал истрошених и неупотребљивих производа саставни је дио многих потенцијалних производа.

На питање да ли је значајнија рециклажа комуналног или индустријског отпада тешко је дати недвосмислен одговор с обзиром на то да се у оба случаја постижу веома значајни техничко-технолошки, економски ефекти у погледу очувања животне средине. Међу њима посебно треба указати на: драстично смањење количина индустријског и комуналног отпада које се морају коначно одложити на депоније, чиме се вијек коришћења постојећих депонија практично удвостручује, бар када је ријеч о комуналном чврстом отпаду, и значајно успоравају процеси исцрпљивања природних сировинских ресурса.

Поред техничко-технолошких и економских разлога, који посебно долазе до изражаја када је висока цијена основне сировине (бакар на примјер), са становишта заштите животне средине два су битна чиниоца. Први је што се смањује количина отпада, па према томе и простор за изградњу депонија, као и загађивање из ових депонија. Други је што се при коришћењу секундарних сировина прескаче дио технолошког процеса који је потребан када се користе природне сировине, као на пример вађење руде, флотација и добијање метала из руде, чиме се смањује и загађивање животне средине до кога долази у току наведених процеса. Осим животне средине, рециклажом се штити и радна средина.

Са тачке гледишта енергије и ресурса, рециклирање није тако добра опција као поновна, вишекратна употреба, али је оно далеко боља опција него бацање материјала. Међутим, рециклажа без обзира на несумњиве њене предности и високо мјесто у хијерархији управљања отпадом није увек изводљива. Да би рециклажа била изводљива и успешна, тржиште мора увек бити приступачно, а ако није, предузећа која се баве рециклажом нису способна да продају своје производе .

Рециклажни програм састоји се из три етапе: прикупљања, сортирања са чишћењем, и транспорта.

Рециклажом материје, које би иначе завршиле на отпаду, добијају нову вриједност. Прикупљање материја које се могу рециклирати су, истине ради, само први корак у серији активности које резултују финансијском, еколошком и друштвеном добити. Постоји више користи од рециклаже:

• смањује се потребу за одлагањем и спаљивањем,
• чува се енергију и врши превенција загађивања узрокована вађењем руда,
• прерађује се чист материјал и у производњи се користи чист материјал,
• смањује се емисија гасова стаклене баште који доводе до глобалног загријавања,
• чувају се природна богатства: дрво, вода и минерали,
• помаже се очувању животне средине за будуће генерације.

Деп-от

Еко-деп