Одлагање неопасног отпада

Одлагање отпада, као један од начина управљања отпадом, је контролисано, трајно одлагање отпада на депоније. У самом почетку, због чињенице да су депоније требале да представљају јефтин начин одстрањивања отпада, није се водило рачуна о заштити животне средине, те је дошло до њеног угрожавања производима процеса разлагања отпада на депонијама. Међутим, новије депоније су пројектоване тако да задрже производе разлагања депонованог отпада и да у дужем времену не угрожавају животну средину. Иако се остале методе управљања отпадом, као што су рециклажа, компостирање и спаљивање, такође уводе у праксу од стране многих земаља, депоније и даље остају насушна потреба за многе. И све док се не дизајнирају и произведу производи који се могу потпуно и једноставно рециклирати или поново искористити, депоније ће бити незаобилазне.

Данас у пракси постоји више начина за депоновање (одлагање) отпада, које се, као што је више пута напоменуто, сматра најраширенијим, али најмање пожељним начином управљања отпадом. За неке од начина може се слободно рећи да се користе искључиво ради уклањања отпада из наше близине и по томе се не разликују много од самих почетака. Сви овакви начини ослобађања од отпада, који се мање или више користе, могу се сврстати у неколико група:

Одложени отпад са своје стране представља нов извор загађивања.

Од наведених група, депоније чине најзаступљенији начин одлагања отпада. Према начину настанка дијеле се на:

1. депоније настале избацивањем отпада на произвољно изабране површине, које се често називају сметљишта или дивље депоније,
2. депоније настале избацивањем отпада на површине тла одређене од стране неке званичне институције, али без анализе терена ради утврђивања његове погодности и без потпуних мјера за њихово одржавање и контролу,
3. уређене депоније, тј. оне изграђене и уређене по свим савременим прописима.

Према савременој дефиницији депонија јесте специјално пројектовано место за одлагање отпада на површини или испод површине земље гдје се отпад коначно одлаже укључујући: интерна мјеста за одлагање (депонија гјде произвођач одлаже сопствени отпад на мјесту настанка), стална мјеста (више од једне године) која се користе за привремено складиштење отпада, осим трансфер станица и складиштења отпада пре третмана или поновног искоришћења (период краћи од три године) или складиштења отпада пре одлагања (период краћи од једне године).

Депоније отпада дјеле у три класе, и то:

1. депоније за инертан отпад,
2. депоније за неопасан отпад,
3. депоније за опасан отпад.

Поред ове, према средини из које се отпад допрема на депоније, оне се могу подијелити на индустријске и комуналне депоније. Међутим, у досадашњој пракси, без обзира на законска ограничења, стваране су депоније на које су се истовремено одлагали отпаци и из индустрије и из насеља, без обзира на врсту и квалитет отпада.

Изузетно важан процес који се одвија у свакој депонији је разлагање отпада у присуству воде, ваздуха и микроорганизама, при чему се стварају нове органске или неорганске супстанције.

Код свих депонија неселективно прикупљеног отпада постоје два основна проблема:

стварање и загађеност процједне воде коју чине воде садржане у отпаду, воде које настају процесима разлагања у одложеном отпаду и воде које пролазе кроз одложени отпад (киша, снијег). Процједна вода садржи десорбоване, дисперговане и растворене материје из отпада (висок садржај амонијака, нитрита, тешких метала, разних органских једињења, међу којима су често и токсична органска једињења). Као таква она угрожава квалитет тла и подземних вода. Количина процједне воде је директно повезана са количином падавина око депоније. Количина течног, односно жидког отпада који се евентуално одлаже ј на депонију такође ће утицати на количину процједне воде. На већим депонијама настајаће веће количине процједне воде него на малим.

стварање депонијских гасова (метан, сумпорводоник, водоник). Ови продукти анаеробне ферментације органских материја носе са собом отровност, опасност од пожара и експлозија и глобалну еколошку пријетњу због емисије гасова стаклене баште.

Стварање депонијских гасова је у цјелини (а загађење процједне воде делимично) резултат праксе да се на депоније допрема мјешани отпад богат биоразградљивим материјама, које су при овим условима подложне вишефазној анаеробној разградњи.

Састав депонијског гаса се мења како се одвија процес разлагања биоразградљивог отпада.

Посебан проблем код комуналних депонија су велике популације разних птица и глодара (мишева и пацова) који живе у њима, а које представљају потенцијалне носиоце многих заразних болести. Присуство органске материје у депонијама, углавном остатака хране, не само да привлачи глодаре већ је изванредна подлога и за развијање многих нижих организама као бактерија, алги и гљива. Сви ови живи организми битно утичу на процесе разлагања.

Уколико желимо да усвојимо нове навике и наше понашање ускладимо са еколошким нормама, већ у куповини морамо да развијемо пријатељски однос према околини:

• купујмо прозиводе који нису штетни по околину, односно који на себи имају утиснуту ознаку еколошки,
• купујмо оно што нам је неопходно,
• купујмо оно што може да се рециклира,
• купујмо оно што је направљено од рециклираног материјала,
• купујмо производе које можемо више пута да употребимо,
• носимо са собом торбу за куповину, и избјегавајмо у радњи нове пластичне и папирне кесе,
• избјегавајмо производе који су непотребно претерано упаковани у амбалажу и радије купујте ону која није. Воће или поврће не мора да буде запаковано у пластичну амбалажу,
• избјегавајмо производе за једнократну употребу као што су влажне марамице, жилети, папирне и пластичне чаше, тањири, пластични прибор за јело, кухињски папирни убруси, папирне салвете, фото апарати и остало,
• купујмо средства за одржавање личне хигијене, за прање, као и хигијене куће у паковањима која могу да се допуне, као и у већим паковањима. На овај начин не купујемо нову амбалажу сваки пут, а добро је и за наш кућни буџет,
• купујмо и користимо пуњач за батерије и батерије које можемо да пунимо када се испразне,
• кад год је могуће купујмо робу у рециклираној амбалажи или оној која је еколошка.

Шта све можемо да рециклирамо:

1. Метал: лименке од пића, конзерве од хране, паковања од дезодоранса, спрејеве, кутије, рам од старог бицикла, алуминијумске фолије, послужавнике, поклопце од алуминијума.
2. Пластику: пластичне боце од пића, детерџената, гајбице, затвараче, пластичне фолије.
3. Стаклену амбалажу: све стаклене боце, сву стаклену амбалажу за храну, али не и стаклене сијалице, огледала, прозорска стакла, или керамику и порцелан (они не спадају у амбалажу).
4. Картон: картонске кутије, браон картон, браон картон за увијање, браон картонске кесе, сав картон купљених производа, картонска амбалажа за пића (млијеко, јогурт, сокове...).
5. Папир: свеске, исписане листове папира, новине, часописе, рекламне поруке, папир за копирање у боји, коверте, рачуне, признанице.

Деп-от

Еко-деп

Чистоћа Бања Лука